a b c d e f g h i j k l m n o p q r s t u v w x y z 0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 #

letra de mrak - marčelo (srb)

[tekst pesme “mrak”]

[strofa 1]
hladnoća, mrak, drhtaj, strah
sapet, nag, krhak, sam
dok, na patosu – blato svud
kašljem mulj, a maštom zvuk
tutnji i seća na grub udarac tup
vec narednog casa, evo, budim se tu, tu
gde je to tu, gde sam sad
besan sam, a svestan da nemam trag
kud van iz bezdana
pokrenuh um, a kosti
čini se, sve su tu i bole
prisilna igra, tisina
kida mislima krila, dok tonem
sekundi, večnost, grč, noge
pokušaj, žmarci, ništa, i opet
malo bolje, ali ne, ne mogu još
ne, ne dovoljno
klecanje, mučni napor, zamor, znoj
zamalo, jos malo, izdrži, napokon
čini mi se sada sušta moć
samo stajati uspravno
ustasmo, s uzdahom
rekoh nogama svojim a uzdah moj
primih u uši s užasom
prostor mi ehom vraća bol
i tada shvatam kob
zatvoren, zarobljen negde
zašto je tako i gde je zatvor
što sablasno nem je
kavez, moj usud i čemer
kô u snu breme
ono kada ne možeš da trčiš
ono kada ne možeš da bežiš
i skamenjen ječiš
u taj čas tresnu me svetlo snežno belo
padoh mu u naručje zlo nežno, slepo
kada podigoh kapke svuda, desno, levo
gore, dole oko mene je od stakla veo
prostor ceo od ogledala satkan
niotkuda otvora, prozora ni vrata
na ivici snaga, maglovito shvatam
da u mene pilje bolne oči sa svih strana
ogledala, svi zidovi, patos, plafon
o, gledam vas, kriva lica plove strahom
kô da mi sudi bezbroj mojih pogleda
sve je ja, znam
svi se bojimo, strepimo gde je kraj naš
[refren]
mrak

[strofa 2]
odjednom, huk ruši muk
zvuk grubi ubi mi sluh
da stupim kud bih, kad tlu preti potres
preki poče sud
drhte zidovi, tavan i bezbroj mojih glava
sablasni roj grimasa, hrli meni
krv mi ledi shvatam tada kakva je to zamka
prostor se skuplja
a kad zgužva se skroz do kraja
zdrobiće me, to mi žele, sad znam
nada da ipak sanjam postade bleda i tanka
stižu mi, nema spasa
smrviće me, nemam kud i tačka
i baš u taj čas šansa, u patosu je rupa
svest posta budna shvatih
svetlo u sobi je stiglo otuda
sudba mi nudi uzmak
vratih osmeh za uzvrat
al’ me njena ruka gruba tresnu
već sledeceg sekunda
jer rupa nema dna, nema dna, ne vidi se, nema ga
ako skočim, ni pod razno ne mogu preziveti taj pad
i šta sad ovog sveta sav strah spoznah
u trenu kad jak osećaj
gadnog kraja dade mi znak
da skočim u taj k-n-l
prštanje stakla sada više nema natrag
kotrljam se kroz sluzav ljigav tunel bez kraja
ta tama grize oko ispod kapka
gmiže kožom, hitro stapa me
s mrtvilom mraka, gnjecavo crnilo vlada
padam i padam i plačem i padam
i najzad eto kraja svetlo, nada
izleteh i premreh i tresnuh o belo
da li spas, il’ opelo, samo led, dušom celom
i tad videh, shvatih
teško verovah javi moje lice
sasvim bledo, poput oblaka se nadvi nada mnom bedno malim
što je iskašljan na taj zid wc-šolje
zbunjen vapim, hoću gore da se vratim
i stidim se i gadim
jer sad mi je jasno sasvim
da bejah u svojoj glavi
da sam ispljuvan vani
ispovraćao sebe iz sebe
već se u dnu šolje davim
onaj nad šoljom bivši ja
drhti, stenje i žvali
[prelaz]
bol, kakav to gnev moj
čini da svest boj vodi
za presto nad sobom
i sve što bio sam pre tog trena
nije vredno, al’ sad je svejedno
ja nisam ja
mrak, kakav to gnev moj
čini da svest boj vodi
za presto nad sobom
i sve što bio sam pre tog trena
nije vredno, i s jedom gledam
svoje lice bedno tu iznad

[strofa 3]
čitav bazdi na vinjak, zvera u ništa
a ipak nije sam u kupatilu
neko ili nešto je tamo iza
neka sena nije jedna, to su čovek i žena
tapsu mu ramena
tad napregnuh oka polusnena
i poznah ta lica tuđa grozna
što ga teraju da odmah
pusti vodu da skoncam, kao otpad
ona je sociofobija, on je dvadeset i prvi vek
oni su došli po njega
oni ga lažu da znaju lek, ne
ne budi glup, oni žele samo ljušturu
samo olupinu, ljusku smušenu
bezličnu, skrušenu, srušen duh
uvek tuđ sebi samom
budes gluv, venčan s tamom
ne daj me, ne daj se
lažu te, molim te
slušaj me, ne
ali već je kasno
on je začaran bajkom da sve će biti krasno
čim ga prime u to carstvo
gde nema bola, gde savest nije patrola
gde si lišen mozga, gde si ponosni vlasnik bar-koda
on pušta vodu, poslednjim pogledom oka
vidim kako ga pohotno ljube ona je već gola
orgijaju, skaradno slave, prodiru u njega
on je balav i prazan i srećan i oslobođen svega
mrak

- marcelo srb

letras aleatórias

MAIS ACESSADOS