a b c d e f g h i j k l m n o p q r s t u v w x y z 0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 #

letra de mimohod - marčelo (srb)

[tekst pesme “mimohod” ]

[uvod]
bio je običan dan, otišao van, obišao grad
pazario stripove i pivkanicu kao car
klopnô pljeku, vidô bilbord sa džekom iz “losta”
i dok sam čekô da trola dođe, piva zveknô sam pola
o da, dan je bezvezan i divan, svest kô usporeni snimak
nek se stvarnost kotrlja
ali tada, ko zna zašto
videh bus koji ide baš tom stranom
na koju gledam prođe časkom
al’ dovoljno da vidim lice
i da vreme stane

[strofa 1]
samo pogled sudaren s mojim, raspuče se, pažnja kriknu
iz pogleda iscureše žmarci, zubima za kičmu
pijucima za dušu čista sabotaža nirvane
piljeći nemo ka busu, kažem vremenu da stane
samo pogled, zar ne to me prenu na tren
nekuda krenula svest, samo slučajnost, to je sve
samo lice na staklu busa, oči u prolazu
ja uvek rasejan, ne znam ni šta mi bi da zveram tu
al’ eto ima lica što ulube lobanju
pa se pitaš ko li su slično kao kad boli zub
a ti jezikom čačkaš, ne mož’ da se maneš, mada smeta
vrag bi znao šta nas tera da čačkamo bolna mesta
ko su svi ti ljudi, što ih u prolazu srećemo
glupi pogled ništa više znati nećemo
al’ odjednom neka seta, seti te na svrhu svega
svi smo mi hladni kô fol, jebô romanse iz poema
al’ ova kora tu gore je zbog kamuflaže i fore
tamo ispod vapiš, ipak, da srodne duše postoje
da joj s licem psiha priznaš da ne vidiš druge žene
da će se desiti kraj tebe ako ona ne bude kraj tebe
onako s dečačkom patetikom, čisto naivno i smešno čak
kô da je za tri dana zvezda pad i sveta smak
onako kako priznajemo samo onda kad smo mortus
onako kako trezni lažemo za istu stvar
onako kako se tešimo da je u nedostižnom čar
dok šakom teramo mušice mašte u mrak
[refren]
svet je mali, osim kad to hoćemo
i sve je samo mimohod
stvarnost se saplete na tren (samo na tren)
i to je to
mimohod samo tren

[strofa 2]
i setih se big mazija taj je jeo satove
kakva car, a možda je imao višestruke razloge
i, šta ga znaš, vele ljudi, čudni su putevi gospodnji
možda, ali lavirinti su samo ljudski, prokleti
kô i mi mada ponekad stanu u poneki stih
al’ samo kad se njima ćefne, pa ni tada ne znamo šta s tim
a ko si ti kuda si išla na posao možda
kafa u kancu, hrpa papira, tvoje pažnje konak
ili pak šank, i mrcine što ti kriče na sav glas
svoje glupe istine noćima, ovako kao ja sad
ili si išla kod dečka hm, pametan tip, svestran
ali kilav u krevetu, pa švrljaš, a on pojma nema
možda te noćas izmasakrira, špaklom skrcka sinuse
jer je baš krečio gajbu, crveno dekoriše zidove
a možda ste srećni, izvini što mi prvo sine morbidno
možda ste pukli, ali biste ipak hteli ponovo
pa si baš pošla na svoj prvi novi stari sudar
a možda se samo heftate i baš vas izbole za sutra
možda bi baš meni bila ta i vidiš ja tebi taj
znaš ono troje dece, kamin, raj sve kako treba
a možda samo blesav što večito budan dremam
i serem koješta, serem tamo gde čuda nema
al’ čudna neman ipak mi sela na dušu večeras
ko si ti, šta me to muči kroz tebe ne znam
[refren]
svet je mali, osim kad to hoćemo
i sve je samo mimohod
stvarnost se saplete na tren (samo na tren)
i to je to
mimohod – samo tren (i to je to)

[završetak]
te noći sam usnio jedan neobičan san
na megdan me zove crni čovek, u ruci mu mač
ja goloruk vičem da to nije fer, al’ ode glas
ode skupa s glavom koju mi odseče u taj čas
al’ kako već biva u snu, nekako sam ipak živ
glava gleda sa poda ubicu i otkriva trik
tek tada videh jasno, sa tog malog razmaka
da to u ruci nije mač, nego ogromna kazaljka

- marcelo srb

letras aleatórias

MAIS ACESSADOS